Pre 14 godina napisao sam otvoreno pismo bivšim MOJIMA, socijalistima, povodom njihove “iznenadne kolacije“ sa tadašnjim „žutim“ vlastodršcima.

Pored ostalog napisao sam:

„Samo trojica bivših partijskih drugova, zvali su me posle 5. oktobra 2000 godine. Dvojica, Živadin Mihailović (popularni Žika Muštikla) i Živorad Igić, novinar, nisu više živi. Treći, Branislav Ivković, nije više partijski aktivan, ali radi u struci.

Ja, bivši član GO SPS, (novinar a ne političar), shvatio sam još one petooktobarske noći, kao „talac DOS-a“ u zgradi gradske skupštine, da su me neki, MOJI, ladno, pustili niz vodu“... I ne samo mene... Mnogi MOJI, vrlo vešto, eskivirali su prijatelje, odrekli se „prokaženih“ i „obeleženih“, ostavljenih na nemilost raznim štrajkačkim odborima... Nije mi žao što su me „ražalovali“ partijskih funkcija, i to oni koji su bili daleko iza mene po broju glasova na poslednjem partijskom kongresu kojim je predsedavao Sloba... Za politiku nikada nisam bio zainteresovan, iako sam, na predlog bivšeg kolege (nije više živ), pre 18 godina, potpisao pristupnicu SPS-u. Ipak, sebe sam davao profesiji. Bilo je i grešaka, priznajem, (ja sam svoje zablude i pogrešne procene, žestoko “platio“, pa zdravstveno, nisam više ni za .....).

Ali gde ste Vi MOJI bili da „nama pokojnicima“ (kako nas nazva jedna petooktobarska ministarka), malkice „pomognete... Čitav korpus „režimskih novinara“ ostao je bez posla, sa prećutnom ali preciznom naredbom DOS-a da nam se zabrani ulazak u bilo koju redakciju. Podsećam Vas - 15 meseci proveo sam u selu Zvečka kod Obrenovca, radeći kao portir ili „samostalni stručni poljar“ kako su „seirili“ oni koji su „oslobodili“ novinarstvo...

A drugovi MOJI, na sve naše muke, ćutali su...

Recenzent Dragan Kojadinović, spiker Staka Novković, Milorad Komrakov, autor, Jugoslav Radjenović, novinar.

I kada podvučem crtu – sve mi se čini da je VALTER (pokojni Bata Živojinović) bio u pravu, ( čak i kada se šali, kako sam reče.)!

Verujem čoveku koji mi je prvi stegao ruku u bolesničkoj postelji, leta gospodnjeg 2006. posle teške operacije srca, i moje druge borbe za život!!!

„Milioni, avioni, kamioni“, drugovi, trgovina foteljama, upravni odbori, direktorska mesta, javna preduzeća, poslanički i drugi imuniteti, neodoljiva žeđ za vlašću, gospodo, kao da Vam je pomutila pamet!“ ( kraj citata iz mog Otvorenog pisma) - govorio je tada Živojinović.

Međutim, ovog 3. aprila 2022, godine, ipak ću zaokružiti jedan broj na glasačkom listiću. Mislim da bi trebalo, na legalan način, izborima, a ne silom, paljevinama, rušenjem, oružjem, mržnjom, pohlepom i revanšizmom, - da, konačno, sa političke scene, odu oni koji su nam zabranili da radimo, iživljavali se, otimali fabrike, delili radne knjižice... Toliko su nas ponižavali da su, meni, novinaru sa tridesetogodišnjim televizijskim iskustvom, u otkazu napisali; “prestala potreba za obavljanjem poljoprivredne proizvodnje“. Moglo im se...

Nekadašnji kolega, novinar Ratko Dmitrović, verovatno podstaknut mojim pismom, napisao je komentar u listu Pečat u broju 29 od 2008. godine, u kojem, kako sam ističe, pokušava da pokaže kako “Hrvati kroz istoriju beleže pobede, a Srbi uglavnom poraze.“ Taj tekst objavio sam u svojoj drugoj knjizi o petooktobarskim događajima u Srbiji.

Citiram deo Ratkovog teksta iz pomenute knjige:

“Nedavno se, u formi otvorenog pisma, svojim bivšim drugovima, socijalistima, obratio Milorad Komrakov. Ako ste zaboravili, to je čovek koji je do “oktobarske revolucije’’ 2000. godine, bio urednik Informativnog programa. Tada su ga revolucionari, skupa sa Dragoljubom Milanovićem linčovali, a ostao je živ zahvaljujući trezvenim ljudima kojih ima u svakoj razularenoj gomili. Ponižen i obeležen, kao da je nekoga ubio, Komrakov je u “demokratskoj Srbiji’’ dugo vremena bežao od javnosti, pokušavao da sačuva porodicu i ostane normlan i zdrav. Uspeo je samo delimično. Postoktobarsko rukovodstvo televizije rasporedilo je Komrakova na mesto čuvara jednog od predajnika televizije kod Obrenovca. Nemajući drugog izlaza, pritisnut očinskim nagonom da hrani porodicu, Milorad prihvata taj posao znajući da je u glavama novih vlastodržaca smišljen sa ciljem da ga ponizi. A šta je to Komrakov, preko otvorenog pisma, poručio svojim bivšim drugovima. Ništa posebno, izrazio je ogorčenje što ulaze u koaliciju sa strankom koja je organizovala njegovo prebijanje i otpuštanje sa posla četrdesetak hiljada članova SPS-a.

Pišem li ja to prvi tekst u srpskom postoktobarskom novinarstvu čiji je cilj da rehabilituje i, u ružičastom svetlu, predstavi Milorada Komrakova. Ne. Ovo je tekst o Srbima i Hrvatima, mada bih o Komrakovu, kao poznavaocu zanata tv-novinara, mogao da napišem sve najbolje. Poznavaocu, rekoh. To što je bio ideološki i stranački određen, druga je priča. I nije strašna, kao što tvrde lovci na ljude “bivšeg sistema’’. Ali, vi se, siguran sam, pitate zašto i otkuda ovde Hrvati.  Zbog Hloverke Novak Srzić. Znam da za dotičnu većina vas nije ni čula, što, razume se, njenu ulogu u ovoj priči ne umanjuje. Dakle, Hloverka Novak Srzić bila je pre i posle višestranačkih izbora u Hrvatskoj, udarna pesnica HDZ novinarstva; nacionalna zvezda, ostrašćena do maksimuma, sejač mržnje prema Srbima. Naravno, bila je i član HDZ-a, vrlo bliska sa političkim vrhom... Imala je svoje emisije na HRT-u, prelazila za velike pare u konkurentske tv - kuće, vraćala se “na mesto zločina’’, a pre tačno godinu dana izabrana je na funkciju glavnog i odgovornog urednika Hrvatske radio-televizije. To radi i danas. Znači, Hloverka je u Hrvatskoj ono što je Milorad Komrakov bio u Srbiji? Ne. Komrakov nikada nije radio ono što je radila i što danas (perfidnije, naravno) radi Hloverka Novak Srzić. Hrvatska televizija bila je početkom devedesetih odašiljač mržnje prema Srbima...

...Ivica Dačić, meni lično simpatičan tip, vratio se na vlast sa SPS-om, baš kao i HDZ u Hrvatskoj, nakon jednog perioda vladavine Ivice Račana, ali se nije vratio Milorad Komrakov tamo gde mu je mesto. Ne mislim da danas Komrakov na televiziji treba da bude ono što je Hloverka u Zagrebu. Ne, okolnosti su drugačije i to nije realno, ali da neko treba rasturiti liniju “toplog zeca’’ kroz koju Komrakov i njegova porodica i dan danas prolaze - treba. I ne samo Komrakov, mada je njegov slučaj među SPS-ovim novinarima državne televizije Srbije najbrutalniji. Sve ovo ukazuje na činjenicu, a o tome sve vreme i pišem, da Srbima ovakvima kakvi jesu, neprijatelj nije potreban. Dok su oni (Srbi) krvavih očiju palili sopstveni parlament i televiziju, spremni da ubiju Milanovića i Komrakova, Hrvati su svoje Komrakove i Milanoviće držali u svili i kadifi. Znam šta je Komrakov radio i kako je radio, ali znam, u detalje, šta i kako su radili prema položaju i odgovornosti njemu ravni u Zagrebu. Taj odnos prema svojima i svome, odnos beogradski i zagrebački, srpski i hrvatski, odslikava razliku između ova dva naroda. To je ono što je Hrvatima kroz istoriju davalo prednost dovoljnu za pozitivan završni račun u sudaru sa Srbima: odnos prema “svome“.Tu kod Hrvata nema kompromisa, nema glume, šminke, mimikrije...“ (kraj citata) - piše, pored ostalog, u pomenutom tekstu u listu Pečat, novinar Ratko Dmitrović.

Početkom devedesetih, negde posle prvih ratnih sukoba na prostorima bivše SFRJ, tačnije u Hrvatskoj - Ratko Dmitrović, tadašnji dopisnik Politike iz Zagreba, morao je da dođe u Srbiju. Da bi sačuvao život. Profesija ga je dovela i na vrata Radio- televizije Srbije. Radili smo zajedno u redakciji Informativnog programa u periodu kada je glavni urednik tog programa bio pokojni Krste Bijelić. Ratko se vrlo brzo izborio za poziciju televizijskog novinara čiji se komentari pažljivo slušaju i “mere“. Bio je dobar novinar, ubojit i upečatljiv u svojim komentatorskim tekstovima. Ali svi mi, u tadašnjoj redakciji Informativnog programa TV Beograd, dobili smo epitete “ratni huškači’’. I to, najpre, od “kolega’’ u Srbiji, onih, koji nisu želeli, nisu hteli, nisu smeli, da ostanu sa nama u tim, po novinarstvo, teškim i presudnim vremenima.. Nije mi poznato gde je Ratko bio 5. oktobra 2000.godine. Znam da je, posle “revolucije’’ osnivao neke listove i bio u nekoliko redakcija.

Dovoljno je što je još jedan kolega, koji je radio sa mnom, o Komrakovu napisao nešto što drugi nisu ni pokušali. Da je sličnih bilo više, pre desetak godina, da su neke moje “kolege’’ u vreme vladavine DOS-a, bile hrabrije - možda nikada ne bih brao kukuruz kraj radio predajnika u Zvečkoj, možda bi apetiti “lustratora’’ bili manji, i, što je najvažnije, možda, u pedesetim godinama života, ne bih već brojao penzionerske dane.